Восстание Скандербега — почти 25-летнее антиосманское восстание, возглавляемым бывшим санджакбеем Дибры Скандербегом на территории, принадлежавшей османским санджакам Албания, Дибра и Охрид (современные Албания и Северная Македония). Восстание было результатом первых христианских побед в крестовом походе на Варну в 1443 году. После поражения османов в битве при Нише Скандербег ошибочно полагал, что христианам удастся вытеснить турок-османов из Европы. Как и многие другие региональные османские сановники, Скандербег дезертировал из османской армии, чтобы поднять восстание в своем санджаке Дибра и прилегающем регионе. Первоначально его план увенчался успехом, и вскоре большая часть санджака Дибры и северо-восточная часть санджака Албания были захвачены повстанцами, которые также сражались против регулярных османских войск в санджаке Охрид[2] . По словам Оливера Шмитта, Кастриоти было разрешено покинуть Османскую армию благодаря вмешательству его тетки Мары Бранкович, которая была сестрой его матери и одной из жен османского султана Мурада II[3].

Восстание Скандербега
Портрет Скандербега
Портрет Скандербега
Дата 28 ноября 1443 - 17 января 1468
Место (все в Османской империи - современные Албания и Северная Македония)
Итог Восстание закончилось естественной смертью Скандербега. К 1478 году турки-османы захватили все территории, удерживаемые повстанцами, за исключением Круи, который был взят Венецианской республикой при поддержке Албании.
Противники

Лежская лига (1444-1450)
Княжество Кастриоти


Неаполитанское королевство (после 1450 года)

Венецианская республика (после 1463 года)

Османская империя

Командующие


Силы сторон
  • максимум 10 000 - 15 000
  • максимум 100 000 - 150 000
  • неизвестно
  • Османы понесли тяжелые потери

Восстание Скандербега было редким успешным примером сопротивления христиан в течение XV века, и благодаря его руководству албанцы вели партизанскую войну против османов[4]. Однако восстание Скандербега не было всеобщим албанским восстанием. Многие албанцы не присоединились к нему, а некоторые даже сражались против него на стороне османов, и его войска не были набраны исключительно из албанцев. Скорее, его восстание представляет собой реакцию определённых слоев местного общества и феодалов против потери привилегий и притеснений османского правительства, которым они были недовольны. Кроме того, повстанцы воевали против представителей своих собственных этнических групп, поскольку османские войска, как командиры, так и солдаты, также состояли из местных жителей (албанцев, славян, влахов, греков и турецких тимариотов).

Скандербег сумел захватить крепость Крую, используя поддельное письмо султана, и, по некоторым данным, посадил на кол захваченных османских чиновников, которые отказались креститься в христианство[5]. 2 марта 1444 года региональные албанские и сербские вожди объединились против Османской империи и создали союз (Лежскую Лигу), который был распущен к 1450 году.

Из-за частых конфликтов между соперничающими семьями в Албании во время восстания Скандербега, особенно между Скандербегом и Лекой Дукаджини, исследователь албанского языка Роберт Элси описал этот период скорее как гражданскую войну в Албании[6].

Предыстория править

В Албании восстание против турок-османов тлело уже много лет, прежде чем Скандербег дезертировал из османской армии[7] . Наиболее заметным ранним восстанием было восстание 1432—1436 годов, возглавляемое главным образом Георгием Арианити. Хотя Скандербег был вызван своими родственниками во время этого восстания, он остался верен султану и не сражался с османами[8] . После того, как это восстание было подавлено османами, Арианити снова восстали против османов в регионе центральной Албании в августе 1443 года[9].

Скандербег решил оставить пост османского санджакбея и восстать против османов только после победоносного крестового похода на Варну в 1443 году[10] . Успехи крестоносцев вдохновили восстание Скандербега и восстание Константина XI Палеолога в Морейском деспотате[11]. В начале ноября 1443 года Скандербег дезертировал из войск султана Мурада II во время битвы при Нише, сражаясь против крестоносцев Яноша Хуньяди[12]. Скандербег покинул поле боя вместе с 300 другими албанцами, служившими в османской армии[13] . Он немедленно повел своих людей в Крую, куда прибыл 28 ноября[14], и с помощью поддельного письма султана Мурада губернатору Круи он захватил власть в крепости[15]. Чтобы укрепить свое желание получить контроль над бывшими владениями Зеты, Скандербег провозгласил себя наследником семьи Балшичей. Захватив несколько менее важных окрестных замков (Петрела, Презе, Гури-и-Барде, Светиград, Модрич и другие) и в конечном счете получив контроль над большей частью владений своего отца Гьона Кастриоти, Скандербег отрекся от ислама и провозгласил себя мстителем за свою семью и страну[16]. Он поднял красный флаг с чёрным двуглавым орлом на нем: Албания использует подобный флаг в качестве своего национального символа в настоящее время[17].

Силы править

Восстание Скандербега не было всеобщим восстанием албанцев. Жители из больших городов Албании на контролируемом османами юге и контролируемом венецианцами севере не поддерживали его, в то время как его последователями, помимо албанцев, были также славяне, влахи и греки[18]. Восставшие воевали не против «чужеземных» захватчиков, а против представителей своих этнических групп, потому что османские войска, как командиры, так и солдаты, также состояли из местных жителей (албанцев, славян, влахов и турецких тимариотов)[19]. Дорофей, архиепископ Охридский, клирики и бояре Охридского архиепископства вместе со значительным числом христианских граждан Охрида были переселены султаном в Стамбул в 1466 году из-за их антиосманской деятельности во время восстания Скандербега[20]. Восстание Скандербега также поддерживалось греками в Морее. По словам Фан Ноли, самым надежным советником Скандербега был Владан Юрица[21].

Лежская лига (1444—1450) править

2 марта 1444 года региональные албанские и сербские вожди объединились против Османской империи[22]. Этот союз (Лежская лига) был создан в венецианском городе Лежа (Алессио)[23]. Через несколько месяцев войска Скандербега угнали скот жителей Лежи и захватили в плен их женщин и детей. Основными членами лиги были Арианити, Балшичи, Дукаджини, Музака, Спани, Топия и Черноевичи. Все более ранние и многие современные историки приняли известие Марина Барлети об этой встрече в Леже (не придав ему равного веса), хотя ни один современный венецианский документ не упоминает об этом[24]. Барлети называл это собрание «generalis concilium» или «niversum concilium». Термин «Лежская лига» был введен последующими историками[25].

Ранние сражения править

Американский историк Кеннет Мейер Сеттон утверждал, что большинство отчетов о деятельности Скандербега в период 1443—1444 годов обязаны гораздо больше воображению, чем фактам"[26]. Вскоре после того, как Скандербег подчинил своей власти Крую, используя поддельное письмо, его сторонникам удалось захватить многие османские крепости, включая стратегически очень важный Светиград (Коджаджик), взятый при поддержке Моиси Арианити Големи и трех тысяч повстанцев из Дебара[27] . Согласно некоторым источникам, Скандербег сажал на кол захваченных османских чиновников, которые отказывались креститься в христианство[5][28].

Первое сражение мятежников Скандербега против турок-османов произошло 10 октября 1445 года при горе Мокра. По словам Сеттона, после того, как Скандербег якобы одержал победу в битве при Торвиолле, венгры, как говорят, воспевали его и призывали Скандербега присоединиться к альянсу Венгрии, папы и Бургундии против османов[26]. Весной 1446 года, пользуясь помощью дипломатов Дубровника, Скандербег обратился за поддержкой к папе Римскому и Венгерскому королевству для борьбы с османами[29].

Война против Венеции править

Марин Спан был командующим силами Скандербега, которые потеряли крепость Балеч, взятую венецианским войскам в 1448 году во время войны Скандербега против Венеции. Марин Спани и его солдаты отступили к Дагнуму после того, как его родственник Пётр Спани сообщил им о крупной венецианской армии, направляющейся в Балеч[30].

Гаэтский договор править

26 марта 1450 года в Гаэте был заключен политический договор между королем Альфонсо V Неаполитанским и Стефаном, епископом Круи, и Николло де Бергучи, послами Скандербега. В договоре Скандербег признавал себя вассалом Неаполитанского королевства, а взамен получал защиту королевства от Османской империи. После того, как Альфонсо подписал этот договор со Скандербегом, он подписал аналогичные договоры с другими вождями Албании: Георгием Арианити, Гьоном Музако, Георгием Стреши Балшей, Петром Спани, Палом Дукаджини, Топией Музака, Петром из Химары, Симоном Заневиси и Карло Токо. К концу 1450 года Скандербег также согласился на перемирие с Османской империей и обязался сам платить дань султану[31].

Согласно Гаэтскому договору, Неаполь послал отряд из 100 солдат под командованием Бернарда Вакера в замок Круя в конце мая 1451 года[32]. Вакер был назначен специальным комиссаром и принял Крую от имени Неаполитанского королевства, поставив его гарнизон под свое командование[33][34].

Последствия править

Иван Стреши Балшич воспринимался Венецией как преемник Скандербега[35]. После смерти Скандербега Иван и его брат Гойко Балшич вместе с Лекой, Прогоном и Николаем Дукаджини продолжали сражаться на стороне Венеции против Османской империи[36] . В 1469 году Иван Балшич обратился к Венецианскому сенату с просьбой вернуть ему конфискованное имущество, состоящее из замка Петрела, войводата «Терра Нуова» Круя (неизвестное положение), территории между Круей и Дурресом и деревень в районе Бушнеш (сегодня часть муниципалитета Кодер-Тумана)[37]. Венеция во многом уступила прошению Ивана Балшича и назначила его преемником Скандербега[38].

В культуре править

Восстанию посвящена Повесть о Скандербеге, западнорусская летопись XVII века.

Примечания править

  1. Studime Filologjike. — Akademia e Shkencave e RPSSH, Instituti i Ghuhesise dje i Letersise, 1972. — С. 49.. — «Vrana Konti me krahun e lidhur dhe Vladan Jurica me kokën e pështjeUur ...».
  2. Kosta Balabanov; Krste Bitoski. Ohrid i Ohridsko niz istorijata. — Opštinsko sobranie na grad Ohrid, 1978. — С. 62.. — «Скендербег ја исползувал настанатата ситуација, дезертирал од фронтот, решен да подигне општенародно востание во својата област. Планот наполно му успеал, тако што, наскоро, голем дел од Средна Албанија, заедно са пошироката Дебарска област, преминале на раците во устаниците. На таков начин Охридскиот санџак се претворил во поприште на жестоки судари помегу регуларната османска војска и востаниците предводени….».
  3. Schmitt Oliver, «Skanderbeg. Der neue Alexander auf dem Balkan». Verlag Friedrich Pustet, Regensburg, 2009, p. 44.
  4. Jean W Sedlar. East Central Europe in the Middle Ages, 1000-1500 (англ.). — University of Washington Press  (англ.), 1994. — P. 393—. — ISBN 978-0-295-97291-6.. — «A rare example of successful Christian resistance to the Turks in the 15th century, although in a fairly remote part of Europe, was provided by Skanderbeg, the Albanian mountain chieftain who became the leader of a national revolt. For over a quarter-century until his death in 1468, he led the Albanians in surprisingly effective guerrilla warfare against the Turkish occupiers.».
  5. 1 2 II, Pope Pius  (англ.). Europe (c.1400-1458). — CUA Press  (англ.), 2013. — С. 114. — ISBN 978-0-8132-2182-3.. — «George Skanderbeg, a man of noble birth, received his inheritance. … fortress of Krujë by stratagem and declared himselfa Christian, going so far as to impale the Ottoman officials who refused to accept baptism; see Fine, LMB, 521-22, 556.».
  6. Elsie, Robert (2005), "Muslim literature", Albanian literature: a short history, London: I.B. Tauris in association with the Centre for Albanian Studies, pp. 33, 34, ISBN 1845110315, Дата обращения: 18 января 2011, Much legendry has been attached to the name of Scanderbeg...based on embellishments by historian Marinus ... according to legendry, Scanderbeg successfully repulsed thirteen Ottoman incursions, including three major Ottoman sieges of the citadel of Kruja led by the Sultans themselves...In fact, this period was more of an Albanian civil war between rival families, in particular between Skanderbeg and Leke Dukagjini
  7. Bury, John Bagnell; Whitney, James Pounder; Tanner, Joseph Robson  (англ.); Charles William Previté-Orton  (англ.); Zachary Nugent Brooke  (англ.). The Cambridge Medieval History. — Macmillan  (англ.), 1966. — С. 383.. — «In Albania, where rebellion had been smouldering for several years, the heroic Skanderbeg (George Castriota) revolted and under …».
  8. Fine 1994, p. 535

    In 1432 Andrew Thopia revolted against his Ottoman overlords ... inspired other Albanian chiefs, in particular George Arianite (Araniti) ... The revolt spread ... from region of Valona up to Skadar ... At this time, though summoned home by his relatives ... Skanderbeg did nothing, he remained ... loyal to sultan

  9. Jireček, Konstantin  (англ.). Istorija Srba. — Izdavačka knjižarnica G. Kona, 1923. — С. 147.. — «Искусни вођа Арнит (Арианит) поче у средњој Албанији већ у августу 1443 године поново борбу против турака.».
  10. Kenneth M. Setton; Harry W. Hazard; Norman P. Zacour. A History of the Crusades: The Impact of the Crusades on Europe (англ.). — Univ of Wisconsin Press, 1990. — P. 293. — ISBN 978-0-299-10744-4.. — «One result of the victorious campaign of 1443 was the successful revolt of Albanians under George Castriota».
  11. Fine, John V. A.  (англ.); Fine, John Van Antwerp. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest (англ.). — University of Michigan Press, 1994. — P. 548. — ISBN 0-472-08260-4.. — «The crusaders' successes inspired two other major revolts, … the revolt of Skanderbeg in Albania…».
  12. Frasheri, Kristo. Gjergj Kastrioti Skënderbeu: jeta dhe vepra, 1405–1468 (алб.). — 2002. — ISBN 99927-1-627-4.
  13. Frasheri, Kristo. Gjergj Kastrioti Skënderbeu: jeta dhe vepra, 1405–1468 (алб.). — 2002. — ISBN 99927-1-627-4.
  14. Drizari, Nelo. Scanderbeg; his life, correspondence, orations, victories, and philosophy (англ.). — 1968.
  15. Frasheri, Kristo. Gjergj Kastrioti Skënderbeu: jeta dhe vepra, 1405–1468 (алб.). — 2002. — ISBN 9789992716274.
  16. Gibbon, Edward. Volume 12. — T. Cadell jun. and W. Davies, 1802. — С. 168. — (The History of the Decline and Fall of the Roman Empire).
  17. Frasheri, Kristo. Gjergj Kastrioti Skënderbeu: jeta dhe vepra (1405-1468) (алб.). — 2002. — ISBN 9789992716274.
  18. Schmitt, 2012, p. 55

    in seiner Gefolgschaft fanden sich neben Albanern auch Slawen, Griechen und Vlachen.

  19. Schmitt, Oliver Jens (September 2009), Skanderbeg. Der neue Alexander auf dem Balkan (PDF), Verlag Friedrich Pustet, ISBN 978-3-7917-2229-0, Архивировано из оригинала (PDF) 7 июля 2011 Источник. Дата обращения: 17 июля 2020. Архивировано из оригинала 7 июля 2011 года.
  20. Shukarova, Aneta; Mitko B. Panov; Dragi Georgiev; Krste Bitovski; Ivan Katardziev; Vanche Stojchev; Novica Veljanovski; Todor Chepreganov (2008), Todor Chepreganov (ed.), History of the Macedonian People, Skopje: Institute of National History, p. 133, ISBN 978-9989159244, OCLC 276645834, Архивировано из оригинала 6 марта 2016, Дата обращения: 26 декабря 2011, deportation of the Archbishop of Ohrid, Dorotei, to Istanbul in 1466, to-gether with other clerks and bolyars who probably were expatriated be-cause of their anti Ottoman acts during the Skender-Bey's rebellion. Источник. Дата обращения: 17 июля 2020. Архивировано 6 марта 2016 года.
  21. Noli, Fan Stylian  (англ.). Vepra të plota: Gjergj Kastrioti Skënderbeu (1405-1468) (алб.). — Rilindija., 1968. — С. 138.. — «…Vladan Jurica, këshilltari i tij më i besueshëm, …».
  22. Babinger, Franz. Mehmed the Conqueror and His Time. — Princeton University Press, 1992. — С. 153. — ISBN 0-691-01078-1.. — «… a solid military alliance was concluded among all the Albanian and Serbian chieftains along the Adriatic coast from southern Epirus to the Bosnian border.».
  23. A Timeline of Skanderbeg's Campaigns. Дата обращения: 28 марта 2011. Архивировано 28 марта 2011 года.
  24. Božić, 1979, p. 363

    Мада ниједан савремени млетачки документ не помиње овај скуп, сви старији и многи новији историчари прихватили су Барлецијеве вести не придајући им, разуме се, исти значај.

  25. Biçoku, Kasem. Kastriotët në Dardani. — Prishtinë: Albanica, 2009. — С. 111—116. — ISBN 978-9951-8735-4-3.
  26. 1 2 Setton p. 73.
  27. Stojanovski, Aleksandar. Istorija na makedonskiot narod. — Makedonska kniga, 1988. — С. 88.
  28. (Firm), John Murray. A Handbook for Travellers in Greece: Describing the Ionian Islands, Continental Greece, Athens, and the Peloponnesus, the Islands of the Ægean Sea, Albania, Thessaly, and Macedonia (англ.). — J. Murray, 1872. — P. 478.. — «The names of religion and liberty provoked a general revolt of the Albanians, who indulged the Ottoman garrisons in the choice of martyrdom or baptism; and for 23 years Skanderbeg resisted the powers of the Turkish Empire, — the hero of …».
  29. Jovan Radonić. Zapadna Evropa i balkanski narodi prema Turcima u prvoj polovini XV veka (хорв.). — Izd. Matice srpske, 1905. — С. 249.. — «…с пролећа 1946 обраћао за помоћ папи и Угарској преко републике дубровачке…».
  30. Srpska Akademija Nauka i Umetnosti, 1980, p. 39: "...да поруше обновљени Балеч с таквим снагама као да је у питању највећа тврђава. То је Петар Спан јавио свом рођаку Марину и овај је у последњем тренутку сакупио војнике и спустио се према Дању".
  31. Spremić, Momčilo  (англ.). Zbornik Filozofskog fakulteta. — Naučno delo, 1968. — С. 253, 254.. — «Тај мир је склопљен до краја 1450 јер је Скендербег почетком 1451, када је ступао у вазални однос с напуљским краљем Алфонском Арагонским, већ имао уговор са султаном и плаћао му харач.».
  32. Tibbetts, Jann. 50 Great Military Leaders of All Time. — Vij Books India Pvt Ltd, 2016. — С. 571. — ISBN 978-93-85505-66-9.. — «Following the Treaty of Gaeta, in the end of May 1451, a small detachment of 100 Catalan soldiers, headed by Bernard Vaquer, was established at the castle of Kruje.».
  33. Gegaj, Athanas. L'Albanie et l'Invasion turque au XVe siècle (фр.). — Bureaux du Recueil, Bibliothéque de l'Université, 1937. — С. 88.. — «En vertu du traité, Alphonse V envoya en Albanie, au mois de juin 1451, un officier de sa trésorerie, Bernard Vaquer, avec les pouvoirs de commissaire spécial».
  34. Marinescu, Constantin. La politique orientale d'Alfonse V d'Aragon, roi de Naples (1416-1458) (фр.). — Institut d'Estudis Catalans, 1994. — С. 181, 182. — ISBN 978-84-7283-276-3.
  35. Jens Schmitt, Oliver; Konrad Clewing, Edgar Hösch (2005), "Die venezianischen Jahrbücher des Stefano Magno (ÖNB Codd 6215–6217) als Quelle zur albanischen und epirotischen Geschichte im späten Mittelalter (1433–1477)", Südosteuropa : von vormoderner Vielfalt und nationalstaatlicher Vereinheitlichung : Festschrift für Edgar Hösch (нем.), Oldenbourg Verlag, p. 167, ISBN 978-3-486-57888-1, OCLC 62309552, ...Ivan Strez Balsics, des von Venedig anerkannten Nachfolgers Skanderbegs,... Источник. Дата обращения: 17 июля 2020. Архивировано 17 июля 2020 года.
  36. Schmitt, 2001, p. 297

    die Skanderbegs Personlichkeit gelassen hatte, nicht zu füllen. Deshalb muste Venedig wie in den Jahrzehnten vor Skanderbeg mit einer Vielzahl von Adligen zusammenarbeiten; neben Leka, Progon und Nikola Dukagjin gehörten zu dieser Schicht auch Comino Araniti, wohl derselbe, der 1466 Durazzo überfallen hatte; die Söhne von Juani Stexi, di Johann Balsha, Machthaber zwischen Alessio und Kruja; Gojko Balsha und seine söhne der woiwode Jaran um Kruja (1477), und auch der mit seinem Erbe überforderte Johann Kastriota.

  37. Jens Schmitt, Oliver; Konrad Clewing, Edgar Hösch (2005), "Die venezianischen Jahrbücher des Stefano Magno (ÖNB Codd 6215–6217) als Quelle zur albanischen und epirotischen Geschichte im späten Mittelalter (1433–1477)", Südosteuropa : von vormoderner Vielfalt und nationalstaatlicher Vereinheitlichung : Festschrift für Edgar Hösch (нем.), Oldenbourg Verlag, p. 168, ISBN 978-3-486-57888-1, OCLC 62309552, Ivan Strez Balsa, ein Neffe Skanderbegs, verlangte dabei seinen enteigneten Besitz zurück, und zwar die Burg Petrela, das nicht weiter zu lokalisierende Woiwodat von „Terra nuova" um Kruja (kaum gemeint sein kann das ebenfalls als Terra nuova bezeichnete osmanische Elbasan), die Dörfer des Gebietes von „Bonese" (Bushnesh, WNW von Kruja gelegen), schließlich das Land zwischen Kruja und Durazzo. Источник. Дата обращения: 17 июля 2020. Архивировано 17 июля 2020 года.
  38. Jens Schmitt, Oliver; Konrad Clewing, Edgar Hösch (2005), "Die venezianischen Jahrbücher des Stefano Magno (ÖNB Codd 6215–6217) als Quelle zur albanischen und epirotischen Geschichte im späten Mittelalter (1433–1477)", Südosteuropa : von vormoderner Vielfalt und nationalstaatlicher Vereinheitlichung : Festschrift für Edgar Hösch (нем.), Oldenbourg Verlag, p. 168, ISBN 978-3-486-57888-1, OCLC 62309552, Tatsächlich kam Venedig den Wünschen Ivan Strezs weitgehend entgegen und setzte ihn damit zum Nachfolger Skanderbegs ein. [Venice largely conceded to the wishes of Ivan Strezs and installed him as Scanderbeg's successor] Источник. Дата обращения: 17 июля 2020. Архивировано 17 июля 2020 года.

Литература править