Байич, Слободан: различия между версиями
| [отпатрулированная версия] | [отпатрулированная версия] |
Содержимое удалено Содержимое добавлено
Строка 45:
Указом Президиума Народной скупщины ФНРЮ от [[5 июля]] [[1952]] Слободан Байич был посмертно награждён званием Народного героя Югославии. В память о нём названы четыре школы в Сербии, улица в родном городе Бановци (ныне Хорватия) и народная библиотека в сербском городе Рума.
<!---
== Биографија ==
Рођен је [[26. јун]]а [[1916]]. године у [[Шидски Бановци|Шидским Бановцима]].{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=51}} Ово селo данас се налази у [[Хрватска|хрватском]] делу [[Срем]]а, на територији Општине [[Нијемци (општина)|Нијемци]], а све до после [[Други светски рат|Другог светског рата]] се налазило у саставу [[Шидски срез|Шидског среза]], па одатле и потиче назив села — Шидски Бановци.{{sfn|Турудић|1971|pp=9—14}}
Потицао из [[Православље|православне]] свештеничке породице. Његов отац Божидар Божа Бајић, родом из сремског села [[Нови Карловци]], код [[Инђија|Инђије]], био је свештеник у сеоској [[Српска православна црква Свете Петке у Шидским Бановцима|цркви Свете Петке]]. Са супругом Тијаном Стојом, родом из [[Равно Село|Равног Села]], код [[Врбас]]а, имао је тројицу синова. Најстарији син рођен је ратне 1916. године због чега је и добио име Слободан. Друга двојица синова звали су се Борислав Бата и Милан.{{sfn|Турудић|1971|pp=9—14}}
Одрастајући у свештеничкој кући, са доста књига, Слободан је још пре поласка у основну школу научио да чита и пише. Убрзо након поласка у први разред, породица се из Шидских Бановаца преселила у [[Пећинци|Пећинце]], где је отац Божа добио нову службу.{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=51}} Слободан је био одличан ђак и очекивало се да ће након завршетка основне школе наставити очевим стопама и поћи у [[Теологија|богословију]]. Пошто није имао жељу да учи за свештеника, Слободан је након основне школе [[1927]]. године уписао [[Карловачка гимназија|Карловачку гимназију]] у [[Сремски Карловци|Сремским Карловцима]].{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=51}} Породичну традицију наставио је његов млађи брат Борислав, који је постао свештеник.{{sfn|Турудић|1971|pp=9—14}}
Током учења гимназије Слободан је живео у Карловачком конвикту — интернату који је био резервисан за синове свештеника. Био је добар ђак, а јако је волео књиге и сваки слободан тренутак је користио за читање. Поред читања волео је [[шах]] и [[Математика|математику]]. Због тога је након завршетка гимназије одлучио да студира математику.{{sfn|Турудић|1971|pp=15—22}}
=== Студије и робија ===
Након матуре, године [[1935]], уписао је [[Филозофски факултет Универзитета у Београду|Филозофски факултет]] у [[Београд]]у. По доласку на студије, дошао је у додир са [[Марксизам|марксистичком]] литературом. Читао је дела [[Карл Маркс|Маркса]], [[Фридрих Енгелс|Енгелса]], [[Владимир Лењин|Лењина]] и др. Убрзо потом се укључио у [[Револуционарни студентски покрет на Београдском универзитету|револуционарни студентски покрет]], који је тих година био веома активан на [[Универзитет у Београду|Београдском универзитету]]. Убрзо је постао један од најактивнијих активиста студентског покрета, а почетком [[1938]]. године је био примљен у чланство [[Савез комуниста Југославије|Комунистичке партије Југославије]] (КПЈ).{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=51}}{{sfn|Турудић|1971|pp=23—27}}
Летње распусте, Слободан је најчешће проводио у родном месту његовог оца — Новим Карловцима, где је одлазио код свог деде. Овде је имао доста рођака, а највише се дружио са рођаком Владом Бајићем, кога је звао Брата.{{sfn|Турудић|1971|pp=23—27}} У Београду се дружио и сарађивао са студентима из [[Војводина|Војводине]], а највише је сарађивао са студентом медицине [[Павле Пап Шиља|Павлом Папом]], који је био један од политичких руководилаца студентског покрета на Универзитету. Преко њега се укључио и у Омладински масовни покрет (ОМПОК), који је био културно-привредни покрет војвођанске омладине. Паја је [[3. април]]а [[1938]]. године учествовао на скупу у Сремским Карловцима, који је одржан у кући истакнутог писца и друштвеног радника [[Васа Стајић|Васе Стајића]]. Овом скупу је присуствовало око 200 омладинаца, од чега 80 студената. На скупу је о облицима илегалног и масовног легалног рада говорио Павле Пап.{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=51}}
Његова политичка активност на Универзитету, као и активност његових другова, није остала неопажена од стране полиције. Почетком маја полиција је у групу војвођанских студената убацила свог шпијуна и преко њега открила партијски пункт на [[Технички факултет Универзитета у Београду|Технничком факултету]], где је био скривен разни партијски материјал. Потом је уследила велика полицијска провала, у којој је ухапшено преко 20 студената са Техничког, [[Пољопривредни факултет Универзитета у Београду|Пољопривредно-шумарског]], [[Филозофски факултет Универзитета у Београду|Филозофског]], [[Правни факултет Универзитета у Београду|Правног]] и других факултета. Паја је био ухапшен [[12. мај]]а [[1938]]. године.{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=51}}{{sfn|Турудић|1971|pp=28—34}}
Након хапшења је био затворен у „[[Главњача|Главњачи]]”, где је током истраге био мучен и пребијан. Након завршетка истраге је био пребачен и затворен у [[Затвор на Ади Циганлији|затвору на Ади Цигалнији]]. Новембра 1938. године пред [[Државни суд за заштиту државе]] био је изведен 21 студент. Поред Паје, који је био првооптужени, били су ту још — [[Пуниша Перовић]], [[Милинко Кушић]], [[Миро Попара]], [[Рифат Бурџевић]], Вељко Машановић, Љубомир Цветковић, Валерија Каријо-Пап, супруга Павла Папа и др. Паја је био оптужен за припадност комунистичкој организацији и ширење комунистичке пропаганде и осуђен на пет година затвора.{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=51}}{{sfn|Турудић|1971|pp=28—34}}
Затворску казну издржавао је у затвору у [[Сремска Митровица|Сремској Митровици]].{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=51}} У време када је он дошао у овај затвор, у њему је била већ развијена широка активност политичких робијаша-комуниста. У тзв. „Младићкој згради”, посебном делу затвора у коме су политички затворенци били одвојени од других робијаша, тада су се налазили истакнути револуцинари [[Јован Веселинов]], [[Станко Пауновић Вељко]], [[Спасоје Стејић Баћо|Спасоје Стејић]], [[Бане Андрејев]], [[Јован Трајковић]], [[Маријан Стилиновић]], [[Петко Милетић]] и др. Како би употпунили време у затвору, затвореници-комунисти су стално одржавали састанке, учили и прорађивали маркиситичку теорију и др. Повремено су у циљу заштите својих права организовали и штрајкове. У затвору је постојао и Казнионички комитет КПЈ на чијем се челу налазио Станко Пауновић Вељко, а преко су успевали и да одржавају везе са руководством КПЈ.{{sfn|Турудић|1971|pp=35—42}}
Годину дана по Пајином доласку у затвор, септембра [[1939]]. године, отпочео је [[Други светски рат]]. Политичка ситуација у [[Краљевина Југославија|Краљевини Југославији]], али и свету, нагло се мењала, па су се робијаши-комунисти одлучили за бекство из затвора. Они су тада почели да копају подземни тунел који је из „Младићке зграде” водио изван зидина затвора. Када је тунел био скоро готов, отпочео је [[Априлски рат|рат у Југославији]], а након окупације, [[затвор у Сремској Митровици]] је предат [[Усташе|усташама]]. Усташе су робијаше-комунисте изместиле из „Младићке зграде”, па је тако пропао план бекства.{{sfn|Турудић|1971|pp=35—42}}
Сумњајићи да ће их усташе највероватније ускоро убити, робијаши-комунисти су се поново одлучили на бекство. Соба у коју су били премештени имала је један мали ходник испод кога се налазио велики канал за водовод и парно грејање. Одмах су почели са копањем и убрзо су ископали тунел дуг 14 метара, који је водио ван зидина затвора. У договору са партијском организацијом из Сремске Митровице, која је имала задатак да им помогне у прихвату, организовали су [[Бег из сремскомитровачког затвора 1941.|бекство из затвора]] у ноћи [[Хронологија Народноослободилачке борбе август 1941.#22. август|21/22. августа 1941.]] године. У бекству су учествовала 32 робијаша-комуниста, а прихватила их је група скојеваца из Сремске Митровице, коју су предводили [[Бошко Палковљевић Пинки]], [[Станка Веселинов]] и [[Марко Перичин Камењар]].{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=51}}{{sfn|Турудић|1971|pp=35—42}}
=== Народноослободилачка борба ===
Истог дана, [[22. август]]а, група робијаша-комуниста се нашла међу првим сремским партизанима на [[Фрушка гора|Фрушкој гори]]. Боравили су у партизанком логору, који се налазио између Граца и Танцоша, а придружили су им се и Сима Релић и [[Ђорђе Никшић]]. Пошто је овај логор убрзо био откривен, група се поделила на два дела. Група коју је предводио [[Станко Пауновић Вељко]] је пошла ка [[Црвени Чот|Црвеном чоту]] и на путу срела жандармеријску патролу и тада је избила прва борба у којој су учествовали робијаши-комунисти. Један жандар је био убијен, а остали су се разбежали. Нове борбе су биле вођене и сутрадан, а након неколико дана група се поново окупила и улогорила испод Хајдучког брда.{{sfn|Турудић|1971|pp=43—50}}
Група партизана, коју су сачињавали робијаши-комунсити, као и група скојеваца из Сремске Митровице, временом је нарасла на око шездесет бораца, а у борбама су запленили и извесну количину наоружања. Од ове партизанске групе [[Хронологија Народноослободилачке борбе септембар 1941.#9. септембар|9. септембра 1941.]] године био је формиран [[Фрушкогорски партизански одред]]. У току септембра, фрушкогорски партизани су успоставили везу са [[Врховни штаб НОВ и ПОЈ|Врховним штабом]] и [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]], који су део одбеглих робијаша позвали да дођу на [[Ужичка република|ослобођену територију западне Србије]].{{sfn|Турудић|1971|pp=43—50}}
Други део одбеглих робијаша задржан је у [[Срем]]у, где су остали са циљем организовања и помагања [[Срем у Народноослободилачкој борби|ослободилачке борбе у Срему]] и другим деловима [[Војводина у Народноослободилачкој борби|Војводине]]. Међу овом групом одбеглих робијаша, поред Паје, били су [[Јован Веселинов]], Станко Пауновић Вељко и [[Јован Трајковић]]. У току јесени, окупатор је покренуо низ акција против фрушкогорских партизана, па је Окружни комитет КПЈ за Срем донео одлуку да се борци Фрушкогорског одреда повуку у села. Борци су тада имали задатак да политички раде са народом, ангажују га и припремају за општенародни устанак, који је био планиран за пролеће [[1942]]. године.{{sfn|Турудић|1971|pp=43—50}}
Паја је тада добио задатак да ради као уредник листа „Фрушкогорски партизан”, који је почео да излази још у септембру. Током новембра, боравио је у селу [[Шуљам|Шуљми]], на падинама Фрушке горе. Ту је радио на другом броју листа, а упоредо је радио на учвршћивању партијске организације и формирању сеоске партизанске чете, у Шуљму и околних села.{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=51}} Тада је стекао велики ауторитет међу сељацима, па је добио надимак „политички Паја”. Поред политичког рада, као и рада на сакупљању материјала за лист, учествовао је и у оружаним борбама. Јануара 1942. године у [[Бешеново|Бешенову]] је издао трећи и последњи број листа „Фрушкогорски партизан”.{{sfn|Турудић|1971|pp=51—62}}
[[Датотека:Sloboda monument.jpg|лево|мини|250п|[[Слобода (споменик)|Споменик „Слобода”]] на [[Иришки Венац|Иришком венцу]] подигнут 1951. године у част палих бораца Срема и Војводине.]]
У рано пролеће 1942. године, фрушкогорски партизани су почели да напуштају села и да предузимају акције против окупатора. Прва акција изведена је у ноћи 5/6. марта када је извршен напад на непријатељску посаду у Шуљми. Потом је нападнута жандармеријска станица у Бешенову. Крајем марта, на Фрушкој гори су се окупили борци Фрушкогорског и [[Подунавски партизански одред|Подунавског партизанског одреда]], па је [[22. март]]а извршена реорганизација оба одреда и они су подељени на две чете. Паја је тада био изабран за [[Политички комесар|политичког комесара]] Прве чете Фрушкогорског одреда, а њен командант је био [[Марко Перичин Камењар]].{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=51}}{{sfn|Турудић|1971|pp=51—62}}
Средином априла, окупатор је покренуо велику офанзиву са циљем да очисти Фрушку гору од партизана, али је Фрушкогорски одред успео да се извуче из обруча. Почетком лета 1942. године [[Народноослободилачки покрет Југославије|Народноослободилачки покрет]] у Срему се омасовио и проширио на скоро сва села. Крајем јуна Фрушкогорски одред је нарастао на преко 350 бораца, а Подунавски на око 150 бораца. У доњем Срему је био формиран и [[Посавски партизански одред (Срем)|Посавски одред]], а у босутским шумама је деловала Босутска ударна шума. Пошто је Фрушкогорски одред знатно нарастао, поново је била извршена његова реорганизација на пет чета. Паја је тада био изабран за политичког комесара Одреда, а за команданта Гојко Дудаш.{{sfn|Турудић|1971|pp=63—70}}
Главни задатак Фрушкогорског одреда у лето 1942. године била је „битка за летину” — партизани су уз помоћ сељака палили жито које је било намењено окупатору. Део пожњевеног жита тада је био сакриван у партизанским базама, како окупатор не бих дошао до њега. Такође, вршене су многе акције и диверзије на железничкој прузи [[Београд]]—[[Загреб]]. За кратко време, током лета у Срему је била створена велика [[Слободне територије у Народноослободилачком рату|ослобођена територија]]. Због тога је крајем августа 1942. године окупатор, уз помоћ [[Усташка војница|усташко]]-[[Хрватско домобранство|домобранских]] јединица, покренуо велику офанзиву у Срему, а посебно на Фрушкој гори. Током [[26. август]]а Одред је водио огорчене борбе, током којих је погинуо и команднат Одреда. Такође, у току офанзиве су страдали и командант и политички комесар Штаба НОП одреда за Срем — Ђорђе Марковић и Станко Пауновић Вељко.{{sfn|Турудић|1971|pp=63—70}}
Након погибије команднта Одреда Гојка Дудаша, Паја је на кратко преузео команду над Одредом и наредио његово пробијање из окружење и повлачење ка Босутским шумама. Заједно са Одредом, кроз обруч се пробио и део становништва.{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=51}} Након тога Одред је кратко време боравио у источној [[Босна|Босни]], а потом се поново вратио у Срем. Након офанзиве, септембра 1942. године, поново је извршена реорганизација партизанских одреда, па је створен нови јединствени [[Трећи сремски партизански одред|Трећи сремски одред]], који је имао три батаљона. Први батаљон био је формиран од бораца Фрушкогорског одреда. За његовог командант је био постављен Марко Перичин Камењар, а за политичког комесара Паја.{{sfn|Турудић|1971|pp=71—77}}
Одмах по реорганизацији партизанских снага у Срему, батаљони су наставили борбу па су током 1942. године створили велику слободну територију — из 40 села је била протерана окупаторска власт, а било је изведено и око 1.200 оружаних диверзија и саботажа.{{sfn|Турудић|1971|pp=71—77}} Почетком октобра у Срем у се пребацила два батаљона [[Шеста пролетерска источнобосанска ударна бригада|Шесте источнобосанске бригаде]], који су овде били попуњени новим борцима. Штаб Трећег сремског одреда тада је донео одлуку да се већи део сремских бораца пребаци преко [[Сава|Саве]] у источну Босну, где су постојали бољи услови за борбу.{{sfn|Турудић|1971|pp=71—77}}{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=51}}
Почетком новембра око 1.500 бораца Шесте источнобосанске бригаде и Треће сремског одреда су се пребацили у [[Семберија|Семберију]], а одатле на [[Мајевица|Мајевицу]]. Након боравка у селу [[Трнова (Угљевик)|Трнови]], они су 11. новембра водили борбе са [[Југословенска војска у отаџбини|четницима]], под командом [[Драгослав Рачић|Драгослава Рачића]], а потом са усташко-домобранским снагама. Након ових успешних акција, окупатор је покренуо офанзиву с циљем да Мајевицу очисти од партизана. Босански и сремски партизани су успели да избегну ову офанзиву и да [[28. новембар|28. новембра]], код села [[Малешевци (Угљевик)|Малешеваца]], нападну и разбију око 1.200 четника. Након ових борби, покренута је нова офанзива против партизана, па су се они повукли у [[Бирач]], где су остали до краја јануара [[1943]]. године.{{sfn|Турудић|1971|pp=71—77}}
У међувремену, док је главнина сремских партизана боравила у Босни, у Новим Карловцима је децембра 1942. године било одржано партијско саветовање на коме је Врховном штабу НОВ и ПОЈ био упућен предлог да се формира [[Војвођанске бригаде НОВЈ|војвођанска бригада]]. Овај предлог спроведен је у дело тек [[11. април]]а [[1943]]. године када је у селу [[Брђани (Тузла)|Брђанима]], на Мајевици, формирана [[Прва војвођанска пролетерска ударна бригада|Прва војвођанска бригада]]. За команданта и политичког комесара ове бригаде били су именовани дотадашњи — Марко Перичин Камењар и Слободан Бајић Паја.{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=51}} Убрзо потом, крајем априла, била је формирана и [[Друга војвођанска ударна бригада|Друга војвођанска бригада]], а у јуну и [[Трећа војвођанска ударна бригада|Трећа војвођанска бригада]].{{sfn|Турудић|1971|pp=71—77}}
Одмах по формирању, Прва војвођанска бригада је водила борбе на путу [[Брчко]]-[[Тузла]], а потом борбе са усташко-домобранским снагама у околини [[Бијељина|Бијељине]]. Тада је један њен батаљон заробио више од 200 домобрана. Током офанзиве на Бирач, у првој половини јуна 1943. године, бригада је водила жестоке борбе и у току ноћи 11/12. јуна извела марш-маневар дуг 50 километара и ослободила [[Сребреница|Сребреницу]]. Крајем јуна, бригада је садејствовала снагама Главне оперативне групе НОВЈ у [[Напад НОВЈ на Власеницу јуна 1943.|борбама за Власеницу]].{{sfn|Турудић|1971|pp=71—77}}
Након формирања Прве и Друге војвођанске бригаде, у источну Босну су стигли [[Аћим Груловић]] и [[Срета Савић]], чланови Оперативног штаба НОВ и ПО Војводине, са око 1.100 нових бораца из Срема. Они су потом месец дана по источној Босни обилазили партизанске борце из Војводине. У састав Оперативног штаба за Војводину био је укључен и Паја, као политички комесар.{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=51}} После [[Битка на Сутјесци|Пете непријатељске офанзиве]], [[1. јул]]а [[1943]]. године, чланови Оперативног штаба за Војводину су се у [[Кладањ|Кладњу]] сусрели са Врховним командантом НОВ и ПОЈ [[Јосип Броз Тито|Јосипом Брозом Титом]].{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=51}} Они су му изложили војно-политичку ситуацију у Војводини, као и стање међу војвођанским партизанским јединицама. Сутрадан након овог сусрета, [[2. јул]]а [[1943]]. године, Врховни штаб је донео одлуку да се формира [[Шеснаеста војвођанска дивизија НОВЈ|Шеснаеста војвођанска дивизија]] и да Оперативни штаб за Војводину прерасте у [[Главни штаб НОВ и ПО Војводине]]. За команданта Штаба био је постављен Аћим Груловић, а за политичког комесара Слободан Бајић Паја.{{sfn|Турудић|1971|pp=78—83}}
Након сусрета са Врховним командантом НОВ и ПОЈ, Паја се вратио у Прву војвођанску бригаду, која је тада водила [[Напад НОВЈ на Зворник јула 1943.|борбе за Зворник]]. Недуго потом, тада формирана Шеснаеста војвођанска бригада, добила је задатак да пребаци око хиљаду рањених и болесних бораца на Мајевицу. Заједно са дивизијом пошао је и Паја, који је имао задатак да се потом пребаци преко Саве и врати у Срем.{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=51}}
На путу ка Мајевици, пред партизане се испречио пут Зворник—Тузла, који је био блокиран од јаких окупаторских снага. У ноћи 16/17. јула партизани су у близини [[Калесија Град|Калесије]] покушали да пробију блокаду на друму. Тада се развила тешка борба са јаким немачким снагама. У току ове борбе, једна немачка граната је Пају смртно ранила у стомак и он је убрзо преминуо. Иста граната тешко је ранила и Бранка Милорадовића Брилета, курира Штаба бригаде, који је био Пајин пратилац.{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=52}} Након погибије, Паја је био сахрањен у близини места на коме је страдао.{{sfn|Турудић|1971|pp=78—83}}
--->
== Примечания ==
| |||