Сулейман-паша Бушати (тур. Süleyman Paşa (упоминается в 16851692 годах) — османский военный деятель, санджак-бей Скутари (Шкодера) и визирь.

Сулейман-паша Бушати
тур. Süleyman Paşa
1685 — 1692
Рождение неизвестно
Османская Албания
Смерть неизвестно
Род Бушатли (Бушати)
Звание генерал

История править

Один из первых известных представителей албанского знатного рода Бушати.

Как только Сулеймана назначили санджак-беем Скутари в Албании, он обратил внимание на Черногорский вилайет[1]. Он знал об союзных отношениях между черногорцами и Венецианской республикой[1]. Услышав о переговорах между митрополитом Рувимом Болевичем и венецианским проведитором Зено, Сулейман-паша всеми силами старался разорвать этот союз и отделить черногорцев и брдян от венецианцев[2].

Во время Великой турецкой войны (1683—1699), санджак-бей Скутари Сулейман-паша в 1685 году возглавил отряд, который подошел на Цетинье[3], историческую и культурную столицу Черногории. На своём пути он столкнулся с гайдуками (1200 чел.) на венецианской службе под командованием Байо Пивлянина на холме Вртиелька (в битве при Вртиельки), где 7 мая 1685 года турки-османы разбили гайдуков[4] . Утверждается, что Сулейману удалось проникнуть в Цетинье только с помощью брдян, которые враждовали с другими черногорскими племенами[5]. После этого турки-османы прошли с 500 отрубленными головами через Цетинье[6], а также напали на Цетинский монастырь и дворец раннего господаря Зеты Ивана Черноевича[7] . Сулейман-паша приказал отправить голову Байо османскому султану в качестве трофея[8] . В 1686 году Сулейман-паша напал на Будву в Черногории.

В марте и мае 1688 года Сулейман-паша напал на черногорское племя кучи[9]. Кучи под командованием воеводы Ивана Дрекаловича с помощью племен кельменди и пипери уничтожили войско Сулеймана, захватили Медун и получили в свои руки большое количество оружия и снаряжения[10].

Сулейман-паша во второй раз ворвался в Цетинье в 1692 году, снова с помощью брдян, и вытеснил венецианцев, восстановив власть Османской империи над Черногорией, которая была под венецианским покровительством[5]. В то время брдяне мало уважали своих единоверческих племенных соседей, так как грабеж был их главным доходом[5]. Сулейман-паша достиг соглашения с венецианцами на 11 условиях, согласно которым они должны были отступить из Цетинье. Однако перед отъездом венецианцы оснастили свой бывший укрепленный пункт в монастыре взрывчаткой. Этот взрыв позже вызвал сильное опустошение среди турок-османов, и сам Сулейман-паша был серьезно ранен[11].

Примечания править

  1. 1 2 Stanojević, Gligor. Istorija Crne Gore (3): od početka XVI do kraja XVIII vijeka / Gligor Stanojević, Milan Vasić. — Titograd : Redakcija za istoriju Crne Gore, 1975.
  2. Velibor V. Džomić. Pravoslavlje u Crnoj Gori. — Svetigora, 2006. — «Када је скадарски паша Сулејман Бушатлија дознао за преговоре владике Рувима и провидура Зена, свим средствима је покушао да разбије тај савез и да Црногорце и Брђане одвоји од Млечана.». Архивная копия от 7 ноября 2021 на Wayback Machine
  3. Zbornik za narodni život i običaje južnih slavena. — 1930. — P. 109. Архивная копия от 22 сентября 2020 на Wayback Machine
  4. Enciklopedija Jugoslavije: Bje-Crn. — Jugoslavenski Leksikografski Zavod, 1980. — P. 49. Архивная копия от 8 декабря 2019 на Wayback Machine
  5. 1 2 3 Karadžić. — Štamparija Mate Jovanovnića Beograd, 1900. — Vol. 2—4. — P. 74. — «Дрногорци су пристали уз Турке против Клемената и њихових савезника Врћана20), а седамдесет и две године касније, 1685. год., СулеЈман паша Бушатлија успео је да продре на Цетиње само уз припо- моћ Брђана, који су били у завади с Црногорцима.*7! То исто догодило се 1692. год., кад је Сулејман-пагаа поново изишао на Цетиње, те одатле одагнао Млечиће и умирио Црну Гору, коЈ"а је била пристала под заштиту млетачке републике.*8) 0 вери Бр- ђани су мало водили рачуна, да не нападају на своје саплеме- нике, јер им је плен био главна сврха. Од клементашких пак напада нарочито највише су патили Плаво, Гусиње и православнн живаљ у тим крајевима. Горе сам напоменуо да су се ови спуштали и у пећки крај,и тамо су били толико силни, да су им поједина села и ...».
  6. The South Slav Journal. — Dositey Obradovich Circle, 1983. — P. 93. Архивная копия от 5 августа 2021 на Wayback Machine
  7. Peter II (Prince-Bishop of Montenegro). Gorski vijenac, vladike crnogorskoga. — Hrvatska knjižarnica, 1905. — P. 61. Архивная копия от 27 ноября 2018 на Wayback Machine
  8. Istorijski zapisi: organ Istoriskog instituta i Društva istoričara SR Crne Gore. — Istorijski institut u Titogradu, 2007. — «Бајо је погинуо у кланцу на Вртијељци око седмог маја 1685. бра- нећи узалуд Турцима продор према Цетињу. Његову главу, као велики трофеј Сулејман-паша Бушатлија ће послати у Цариград». Архивная копия от 16 мая 2021 на Wayback Machine
  9. Zapisi. — Cetinjsko istorijsko društvo, 1940. — Vol. 13. — P. 15. — «Марта мјесеца 1688 напао је Сулејман-паша на Куче». Архивная копия от 20 сентября 2020 на Wayback Machine
  10. Mitološki zbornik. — Centar za mitološki studije Srbije, 2004. — P. 24, 41–45.
  11. MONTENEGRINA - digitalna biblioteka crnogorske kulture i nasljedja. Дата обращения: 6 августа 2020. Архивировано 23 сентября 2020 года.