Печский санджак (тур. İpek sancak, серб. Пећки Санџак, алб. Sanxhaku i Dukagjinit) — санджак Османской империи со столицей в Пече (ныне территория Косова). Санджак был образован после того, как турки захватили Печ в 1455 году, первым санджак-беем (губернатором) стал Махмут-паша Дукаджини[1].

Санджак
Печский санджак
тур. İpek sancak
серб. Пећки Санџак
алб. Sanxhaku i Dukagjinit
Герб
Герб
Печский санджак (выделен красным)
Печский санджак (выделен красным)
 
 
 
 
1455 — 1913
Столица Печ

Санджак включал 4 казы (уезда) - Печ, Джяковица, Гусинье и Беране[2].

Санджак часто находился под непосредственным контролем санджак-бея Скадарского санджака. В 1536 году Али-бек, санджак-бей Печа, был повешен по приказу султана за ошибки и некомпетентность в управлении санджаком[3]. Христианское население санджака часто восставало против османских властей, особенно в 1550-х годах, поскольку были не в состоянии платить недавно введенные тяжелые налоги[4]. Во время одного из таких восстаний санджак-бей Касим-бек получил приказ подавить восстание с помощью Скадарского санджака (в случае необходимости)[5]. В 1690 году санджак-бей Махмуд-паша Хасанбегович атаковал австрийские войска в Пече во время Великой турецкой войны[6].

Когда в 1877 году был создан вилайет Косово, Печский санджак стал его частью.

Во время Первой Балканской войны, в конце 1912 года санджак был оккупирован войсками Черногории и Сербии. В 1914 году малая его часть вошла в состав вновь созданного Княжества Албания, на основе мирного договора, подписанного в ходе Лондонской конференции в 1913 году[7].

Примечания править

  1. Altimari, Francesco; Janez Stanič. Albanci (словенск.). — Cankarjeva založba, 1984. — С. 41.. — «Z zavzetjem Peči je bil ustanovjjen du- kagjinski sandžak s sedežem v Peči, za sandžakbega pa postavljen Mahmut paša Dukagjini.».
  2. Samardžić, Radovan. Istorija srpskog naroda: pt. 1. Od Berlinskog kongresa do ujedinjenja 1878–1918 (хорв.). — Srpska knjiiževna zadruga, 1983. — С. 264.. — «Пећки санџак је обухватао пећку, ђаковичку, гусињску и беранску (Доњи Васојевићи) казу.».
  3. Godisnjak. — Sarajevo: Drustvo Istoricara Bosne i Hercegovine, 1950. — С. 95.. — «.у личности султана који их за сваки пропуст може казнити ...објешен пећки санџак-бег Али-бег».
  4. Schmitt, Oliver Jens (2010), Religion und Kultur im albanischsprachigen Südosteuropa, vol. 4, Frankfurt am Main, Berlin, Bern, Bruxelles, New York, Oxford, Wien, p. 43, ISBN 978-3-631-60295-9, The Christian population of sancak of Dukagjin rebelled particularly often in 1550{{citation}}: Википедия:Обслуживание CS1 (отсутствует издатель) (ссылка) Архивная копия от 6 декабря 2014 на Wayback Machine
  5. Jugoslovenski istorijski časopis, Volume 17 (словенск.). — Savez društava istoričara Jugoslavije, 1978. — С. 209.. — «Tako je beg Dukađina, Kasim-beg , bio zadužen... dizdaru Drača i dizdarima skadarskog sandžaka da pomognu sandžak-begu Dukađina, Kasim-begu».
  6. Zbornik za društvene nauke, Issues 12–15 (серб.). — Novi Sad: Matica srpska (Novi Sad, Serbia). Odeljenje za društvene nauke, 1956. — С. 48.. — «Пошто је на Призрен напао Дукађински санџак Махмуд-паша Хасанбеговић».
  7. Vickers, Miranda. The Albanians: a modern history. — I.B.Tauris, 1999. — С. 77, 78. — ISBN 978-1-86064-541-9.